Уметност и Ликовна култура као један од наставних предмета у оновној школи често су занемарене и у сенци битнијих предмета. Претпостављам да је разлог томе недовољна свест учитеља као ликовних педагога о значају повезаности когнитивног и афективног домена дечијег уравнотеженог развоја али и непознавање уметности као људске делатности.

У нашим школама ликовна култура се још увек третира као допуна осталим предметима. Предност се даје оним предметима који код детета развијају логичко мишљење и вербалне способности. Уметност је стављена у други план.

Ликовна култура нас (не) може научити много чему!

У свету образовања се одавно указало на значај повезаности учења и емоција у дечјем развоју. Деци је потребно омогућити образовање које одговара потребама развоја који подстиче њихову интелектуалну и емоционалну равнотежу. У том настојању учење о уметности сматра се сазнајним процесом који је важан за хармоничан и свестрани развој детета.

Као неко коме је заиста стало до очувања дечије креативности (пишем очувања јер верујем да је креативност урођена) оно што ми прво западне за око у школи је ликовно ангажовање деце. Боље речено ангажовање учитеља да на часовима Ликовне културе пробуде и покрену креативне капацитете деце. Одушевим се када видим колеге који то сјајно раде. У таквим ситуацијама радо се придружујем.

С друге стране, јако се разочарам када видим да се часови ликовног мењају неким „битнијим“ наставним садржајима. Нажалост, имам прилику да ту појаву видим и код родитеља.

Из тог разлога одлучила сам да напишем неколико реченица о томе колико су уметност и ликовна култура заиста важне за децу.

Да бисмо што боље разумели дечије ликовно стваралаштво и начин грађења ликовне културе код деце, морамо понешто знати о ликовној уметности.

Верујем да претпостављате да је уметност веома комплексна људска творевина. У тексту који следи покушаћу да укратко објасним шта је то уметност.

Шта је уметност?

У току историјског и културног развоја човечанства појам уметности се стално мењао. У античкој Грчкој мислиоци попут Аристотела и Платона тумачили су је као опонашање стварности и огледало видљивих облика природе.

У доба ренесансе Леонардо да Винчи оживео је ову идеју казавши: Кад хоћете да видите да ли ваша слика потпуно одговара предметима које сте сликали према природи, узмите огледало. У 19. веку сматрало се да је уметност субјективна слика објективне стварности односно облик спознаје стварности.

У савременом схватању уметност је нова стварност које субјективно није ни било. Примера за то имамо јако пуно, рецимо у архитектонским остварењима многобројних уметника широм света. Касније ћемо ово сагледати из угла дете – ликовна култура.

Уметност као таква мења и субјективну природу посматрача, слушаоца, читаоца и то тако што подстиче мисао, преображава личност и обликује је, развија машту.

Постоји неколико врста уметности и нећу их овом приликом набрајати. Суштина је да спознамо зашто је ликовна култура важна за децу још у најранијем детињству.

У наставку текста прочитајте зашто је

Ликовна уметност специфична људска делатност

Људи су одувек тежили да схвате свет који је око њих и да га стваралачким радом мењају. У тој људској активности место је нашла и ликовна уметност као специфична људска делатност. Она се развила од најстаријих времена укључујући комуникацију визуелним знаковима поред објективне, друштвене и функционалне комуникације. Та врста комуникације омогућила је првобитним људима преношење информација, података, знања али и страхова, идеја, ставова, доживљаја, осећања…

Стварана у друштву, суштина уметности се ипак не може објаснити само њеним друштвеним пореклом. Својом универзалоносћу она превазилази временско и друштвено ограничење и то је јако важно за човека јер га одређује у постојећем свету.

Људска потреба за лепим и стваралаштвом је основна друштвена карактеристика ликовне уметности, а из овога можемо закључити да постоји друштвено оправдање за ликовним васпитањем наше деце са тежњом да стварлачким духом стварају другачији свет, свет који открива нове вредности и учине га лепшим.

---

Дакле, да завршимо са овом теоријом!

Ликовна уметност је посебна људска делатност која се разликује од научне, друштвено-моралне, религиозне и производне делатности, јер је одликују отворена и визуелна комуникација која покреће доживљајну сферу човека. Из тог разлога је ликовна култура специфична у односу на друге наставне предмете у школи.

Вратимо се сада у наш угао сагледавања односа дете – ликовна култура.

Размислимо!

Колико пута смо видели дечији цртеж где нам дете представља неку своју стварност која у реалном животу заиста не постоји? То су оне ситуације када питамо шта је то? а дете нам одговори Па то сам ја измислила/о, па крене да нам објашњава и то врло самоуверено не плашећи се да погреши.

Па зар дете попут великог уметника не преображава природу по мери своје унутрашње природе?

Одговор је свакако ДА.

Дете успева да бојама, линијама, распоредом елемената … на свом цртежу искаже своје емоције, мисли, осећања. Верујте, много боље него што их у том узрасту може исказати речима.

Језик је само још једна врста споразумевања и начин комуникације међу људима. Комуникација визуелним симболима је најстарији облик споразумевања људи из времена када језик није ни био развијен. Ликовна култура својим визуелним знацима комуницира, а та врста комуникације је прикладнија деци и њиховом узрасту јер је готово урођена.

Зато могу слободно рећи да је ликовна култура један од најважнијих предмета у школи.

Уметност је деци урођена

Дете на свет долази са најбољом опремом за учење и спознавање света и окружења. То учење почиње урођеним чулима, аудитивним, кинестетичким, говорним или визуелним способностима којима је дете обдарено. Зар уметност не подразумева опажање, истраживање, стварање, интеракцију и комуникацију кроз различите медије и материјале итд.? Занемаримо ли ове чињенице у процесу образовања, сасвим је сигурно да ћемо нарушити значајан део дечијих капацитета за учење и развој.

Објаснићу то овако:

Дете визуелно посматра своје окружење и на тај начин учи, спознаје и усваја нека знања. Та перцепција је визуелна перцепција. У току ток процеса одвија се визуелно мишљење из чега произилази закључак да је дечији ликовни израз у ствари визуелно решавање проблема.

Као што дете размишља и бира речи да искаже своје мисли и осећања, исто тако размишља и бира визуелне симболе (облике, боје) да изрази своје мисли, осећања и свој поглед на свет.

Дете које црта, слика, пише, игра, пева, у ствари мисли чулима!

Већ сам напоменула да је ликовна уметност настала стваралачким радом. Дечије ликовно стваралаштво је слично стваралачким процесима те се и учитељ, као ликовни педагог, мора стваралачки односити према садржајима ликовне културе и својим ученицима који те садржаје усвајају у току образовања.

Шта се развија у детету на часовима ликовне културе?

Сваки задатак за дете представља својеврсну загонетку. Деца тог узраста су још увек ослобођена страха од грешке и неспутано се ликовно изражавају. Ликовном задатку приступају потпуно слободно баш као прави уметници. У њима се јавља питање како креирати, нацртати, конструисати, направити, спојити представу која ће потом бити прихваћена као реална. Кад кажем реална, мислим деци реална.

Деца на тај начин решавају загонетку, без обзира са којим материјалима раде. Њигов уметнички развој управо се састоји из успешног решења загонетке коју задају материјали и тема ликовног проблема. У ликовном изразу дете чини много више од пресликавања слике коју је сазнало из природе. Оно настоји да конструише форму (композицију) сличну оној из природе на дводимензионалној подлози која ће представити тродимензионални предмет (појаву) коју је опазило у природи.

У томе је сва чаробност дечјег уметничког стваралаштва.

Запитајмо се сада шта је уметност за децу и шта она о томе знају?!

На први поглед рекли бисмо не много или готово ништа. Свако ко је ово помислио, у великој је заблуди. Већ сам напоменула да верујем да свако дете долази на овај свет са урођеним креативним потенцијалом. С друге стране, деца тај свој креативни потенцијал настоје да испоље кроз игру, другу за њих урођену способност.

Шта су уметност и ликовна култура друго ако не спој игре и креативног потенцијала. Сада је сасвим јасно колики су уметници деца и колико је штетно одузети им то, њима својствено природно стање.

У том смислу, уметност и ликовна култура развијају сазнајни капацитет детета на другачији начин од свих других предмета који се изучавају у основној школи.

Овде можете прочитати на који начин можемо процењивати дечије уметничко стваралаштво 🙂

Не смемо да заборавимо да је један од основних циљева наставе ликовне културе у основној школи еманципација личности детета, његов свестрани развој и стваралачки однос према раду и животу уопште.

Да ли ћемо ми учитељ бити добри ликовни педагози у многоме зависи од наших личних особина, развијеног креативног потенцијала и ликовног сензибилитета.

Зато