Razvoj kreativnosti kod dece: gde se nalazi na lestvici učenja

Uoči početka školske godine, dobila sam poruku od jedne mame s Instagrama. Pitala me da li je normalno što njena ćerka od pet godina, kada nešto priča, uglavnom prepričava ono što je čula, umesto da smisli sopstvenu priču. Razmišljala sam o ovom pitanju nekoliko dana. Dodiruje nešto o čemu roditelji retko dobijaju jasan odgovor: kako zapravo izgleda razvoj kreativnosti kod dece, i kada dete počinje samo da stvara, umesto da ponavlja ono što je videlo ili čulo.

Odgovor postoji, i dolazi iz jednog pomalo neočekivanog mesta – iz pedagogije koja proučava kako uopšte funkcioniše učenje.

Šta je zapravo kreativnost – i zašto je više od talenta

Kada kažemo da je neko dete kreativno, obično mislimo na crtanje ili maštu. U razvojnoj psihologiji i pedagogiji, kreativnost se posmatra šire. To je sposobnost da se postojeće znanje i iskustvo preoblikuju u nešto novo – da se stara informacija ne samo zapamti, već i upotrebi na način na koji je niko drugi nije upotrebio.

Dete koje smisli sopstveni kraj priče, ili od običnog štapa napravi mač, ne „koristi maštu“ u nekom uopštenom smislu. Ono radi nešto mnogo konkretnije: uzima ono što zna i gradi od toga nešto svoje. To je razlog zašto kreativnost nije samo talenat sa kojim se dete rodi, već veština koja se razvija – i to prilično predvidljivim putem.

Gde se kreativnost nalazi na Blumovoj skali učenja

Ovde stupa na scenu model koji se retko pominje van učionica, a savršeno objašnjava zašto je kreativnost toliko važna. Reč je o Blumovoj taksonomiji kognitivnih ciljeva, modelu koji je 1956. godine postavio šest nivoa učenja: znanje, razumevanje, primenu, analizu, sintezu i evaluaciju.

Devedesetih godina prošlog veka, Blumovi naslednici Anderson i Krejtvol revidirali su ovaj model. Napravili su jednu izmenu koja je, iz današnje perspektive, ključna za razumevanje dečjeg razvoja. Sintezu, shvaćenu kao stvaranje nečeg novog, pomerili su iznad evaluacije i postavili je na sam vrh lestvice.

Drugim rečima, stvaranje je najviši oblik mišljenja koji postoji. Da bi dete stiglo do njega, mora prvo proći kroz prethodne nivoe – mora imati informacije, razumeti ih i znati da ih primeni. Kreativnost se ne javlja u praznom prostoru. Ona se gradi na svemu što je dete pre toga naučilo.

Zašto je razvoj kreativnosti kod dece toliko važan

Kada dete stigne do najvišeg nivoa mišljenja, dobija nešto što nijedan drugi nivo ne pruža u istoj meri. Pitanja i zadaci na tom nivou su zahtevniji, ali i mnogo korisniji za dalji razvoj.

Dete koje uči da stvara, uči i da sagleda problem iz više uglova, umesto da prihvati prvi ponuđeni odgovor. Uči da poveže naizgled nepovezane stvari i izvede sopstveni zaključak, umesto da ponovi tuđi. I što je možda najvažnije za budućnost – uči kako da sutra, kada se suoči sa stvarnim problemom bez gotovog rešenja u udžbeniku, sam sastavi odgovor od onoga što zna.

Dete koje razvija kreativnost ne uči napamet. Ono uči da misli.

Kako izgleda razvoj kreativnosti kod dece – faze od treće do pete godine

Ono što roditelje najviše zanima jeste kada tačno to počinje. Odgovor je: ranije nego što većina ljudi pretpostavlja, ali postepeno.

Trogodišnjaci su uglavnom konkretni mislioci. Njihov govor i razmišljanje su vezani za ono što fizički vide ispred sebe – kašika je kašika, i ništa drugo. Negde oko četvrte godine, to počinje da se menja. Dete polako ulazi u apstraktno razmišljanje i simboličku igru: isti onaj obični drveni štap koji je juče bio samo štap, danas postaje mač, čarobni štapić ili mikrofon.

Ovaj prelaz sam mnogo puta posmatrala na časovima – onaj trenutak kada dete prestane da traži „pravi“ pribor za igru i počne samo da odlučuje šta će nešto da predstavlja. To je, u suštini, prvi ozbiljan znak da apstraktno mišljenje već radi. Istraživanja pokazuju da su neki trogodišnjaci, a većina četvorogodišnjaka, već sposobni za apstraktne procese mišljenja poput analize, procene, pa i samog stvaranja.

Kako podstaći razvoj kreativnosti kod dece kod kuće

Dobra vest je da roditeljima nije potrebna posebna oprema ni stručno obrazovanje da bi ovaj proces podržali. Dovoljna je jedna navika – način na koji postavljaju pitanja.

Uzmimo primer koji većina porodica već ima u svojoj rutini: čitanje priče pred spavanje. Umesto da se čitanje završi zatvaranjem knjige, može se pretvoriti u kratku vežbu u tri koraka.

Prvo krenite od osnove. Postavite jednostavna pitanja – ko, gde, kada, kako – da proverite da li je dete zaista pratilo priču. Ovo nije gubljenje vremena; dete mora imati čvrst oslonac u informacijama pre nego što od njih napravi nešto novo.

Kada osetite da dete dobro poznaje priču, napravite mali korak dalje. Pitajte ga zašto je lik nešto uradio, ili šta misli da će se dogoditi posle. Tu dete počinje da razmišlja, a ne samo da pamti.

Tek na kraju dođite do pravog stvaranja. „Kako bismo mogli da promenimo kraj ove priče?“ ili „Šta bi ti uradio da si na mestu glavnog junaka?“ – ova pitanja često dovedu do odgovora koji vas iznenade, i baš to je znak da proces funkcioniše.

Bez pritiska – svako dete ima svoj tempo

Ako ste posle svega ovoga pomislili: „A šta ako moje dete još ne ume da odgovori na teža pitanja?“ – odgovor je jednostavan. Nema razloga za brigu.

NAEYC, jedna od vodećih svetskih organizacija za rani dečji razvoj, jasno ističe da se deca razvijaju različitim tempom. To je potpuno prirodan deo razvoja, a ne odstupanje od njega. Neka deca jednostavno duže sazrevaju do apstraktnijih nivoa mišljenja, i to ništa ne govori o njihovim budućim sposobnostima.

Uloga roditelja i nastavnika nije da testiraju, već da otvaraju prostor. Da postave pravo pitanje u pravom trenutku, da nežno usmere umesto da isprave, i da detetu daju dovoljno vremena da samo dođe do odgovora.

Upravo na tom principu gradimo naše kurseve slikanja. Svaki je osmišljen tako da dete prvo dobije jasnu strukturu i znanje o tehnici, a zatim prostor da od toga napravi nešto svoje. Isti pristup stoji i iza naših radnih listova. Zadaci su postavljeni tako da vode dete kroz sve nivoe mišljenja, od prepoznavanja do samostalnog stvaranja.

Kreativnost, na kraju, nije trenutak inspiracije koji se čeka. To je veština koja raste kroz svaki razgovor, svaku priču i svaku priliku da dete samo donese odluku.

— Dragana Jovanović, osnivač i KreativniUm edukator