4 ključna pokazatelja da je dete zrelo za polazak u školu

4 ključna pokazatelja da je dete zrelo za polazak u školu

Svakog avgusta, u razgovoru sa roditeljima budućih prvačića, čujem gotovo istu rečenicu: „Pedagog kaže da je spremno, ali ja i dalje brinem.“ To je sasvim razumljivo. Polazak u školu je velika prekretnica, i retko koji roditelj kroz nju prođe bez treme.

Uz zvaničnu procenu pedagoga, u glavi se roje sasvim druga pitanja. Hoće li se dete snaći u novom društvu? Da li zaista ume da sedi, sluša i prati čas? Da li je spremno da samo ide i vraća se iz škole?

Ova pitanja dodiruju nešto što se retko objasni do kraja: zrelost za polazak u školu nije jedna osobina, već spoj četiri različite vrste razvoja.

Razumljivo je i da roditelji žele da dete predstave u najboljem svetlu. Zato se u razgovoru sa pedagogom ponekad preskoče sitnice — da dete još ne zna da veže pertle, da mu treba pomoć pri prelasku ulice, ili da još uvek teško podnosi poraz u igri. Iskren uvid u te detalje ipak pomaže mnogo više od ulepšane slike. Škola i vrtić tada mogu zajedno da podrže baš ono što detetu nedostaje.

Šta znači zrelost za polazak u školu?

Zrelost za polazak u školu predstavlja optimalnu razvijenost fizičkih i psihičkih funkcija deteta. Obuhvata četiri oblasti: telesnu, intelektualnu, emocionalnu i socijalnu zrelost.

Zrelost zavisi od biološkog razvoja deteta, ali i od toga koliko mu je vaspitanje omogućilo da ovlada potrebnim iskustvima. To je dobra vest za roditelje — deo ove priče je zaista u vašim rukama.

Telesna zrelost

Ako dete bez teškoća prelazi ulicu, nosi školsku torbu, sedi tokom časa i svakodnevno završava domaći zadatak, telesno je zrelo za ovaj korak.

Telesna zrelost, međutim, ne prati uvek intelektualnu. Pre polaska u školu dete treba da ume da izrazi svoje misli i potrebe i da razume govor drugih — tu veštinu većina dece dobro savlada i pre škole.

Pažnja je druga priča. Deca ovog uzrasta obraćaju pažnju uglavnom na ono što ih trenutno zanima. Školski čas traje 45 minuta, ali dečja pažnja u ovom uzrastu retko traje duže od 15. To nije razlog za brigu — to je prosečan kapacitet za ovaj uzrast, a raste vežbanjem.

Kod kuće to znači kratke, jasno omeđene aktivnosti — slagalicu, crtež, građenje od kocki — koje dete dovede do kraja pre nego što pređe na sledeću. Svaki put kad izdrži malo duže, taj kapacitet se širi.

Intelektualna zrelost

Dete uči o svetu od rođenja, i to najviše kroz igru. Sećam se dece u razredu koja su najlakše savladavala nove zadatke — gotovo uvek su to bila deca koja su kod kuće imala mnogo prostora za slobodnu igru, ne samo za gotove obrazovne sadržaje.

Razvrstavanje kockica po boji i veličini, ređanje od većih ka manjim, igra doktora, poštara ili frizera, ruke umazane blatom, plastelinom ili bojom — sve su to intelektualne vežbe, iako tako ne izgledaju. Kroz njih dete uči da razmišlja, pamti, upoređuje, koristi logiku i donosi zaključke.

Roditelji ovde najviše mogu tako što ne žure da ponude gotov odgovor. Pitanje „Šta misliš, koja je veća?“ razvija dete više nego direktna instrukcija. Radni zadaci koji vode dete kroz razvrstavanje, poređenje i logičko zaključivanje — poput onih u našim radnim listovima — rade istu stvar na strukturiran način.

Emocionalna zrelost

Od deteta se očekuje određen nivo emocionalne stabilnosti i samokontrole — nešto što je i mnogim odraslima teško.

Većina dece ovog uzrasta otvoreno pokazuje strah, ljutnju i sreću. Pre škole je važno da nauče da prihvatljivo reaguju na ono što im se ne dopada, jer će u školi biti izloženi ocenjivanju i poređenju. Neće im se uvek dopasti rezultat, i tada je bitno da znaju da reaguju bez suza, besa ili bacanja stvari.

Ovo se najbolje vežba kroz igre s pravilima — društvene igre u kojima se gubi i pobeđuje su idealan poligon. Gubljenje u sigurnom, poznatom okruženju kod kuće priprema dete za teže gubitke kasnije.

Socijalna zrelost

Socijalna zrelost najviše odražava način vaspitanja u porodici. Dete iz ušuškane porodične atmosfere ulazi u drugačiji društveni svet, gde samo mora da se izbori za svoj položaj. Poređenje sa vršnjacima i prihvatanje ili odbacivanje u grupi oblikuju sliku o sebi i samopouzdanje.

Zato je važno pripremiti dete za pravila ponašanja, komunikaciju i saradnju sa vršnjacima, kao i poslušnost prema učitelju. Grupne aktivnosti van porodičnog kruga — igraonice, druženja, timske igre — daju detetu priliku da vežba tačno ove veštine, u manje ozbiljnom okruženju nego što je učionica.

Ipak, razlike među decom u istom odeljenju su velike i sasvim očekivane. Svako dete dolazi iz drugačije porodice i okruženja, i njegov uspeh u školi zavisiće i od njega samog, i od roditelja, vaspitača i učitelja koji ga dočekaju.

Kako podržati zrelost za polazak u školu kod kuće

Nijedna od ove četiri oblasti se ne razvija preko noći, ali sve se razvijaju kroz svakodnevne, male prilike — igru koja traje malo duže, pitanje umesto gotovog odgovora, izgubljenu partiju bez drame, druženje bez roditelja u blizini.

U KreativniUm-u upravo na ovome gradimo naše materijale — radni listovi i kursevi slikanja osmišljeni su da dete drže fokusirano malo duže nego prethodni put, uz zadatke koji traže razmišljanje, a ne samo bojenje.

— Dragana Jovanović, osnivač i KreativniUm edukator