Процењивање дечијег ликовног стваралаштва није лако ни родитељима. Они су склони упоређивању цртежа свог детета са цртежима друге деце, а често и врло субјективни у процени.

Многима то не изгледа тако јер се воде мишљу да је ликовна култура најлакши наставни предмет, предмет за одмор и допуну осталим ”битнијим” предметима у школи.

Запитајмо се колико пута смо дошли у ситуацију да не знамо коју оцену дати детету на контролном задатку из математике?

Признаћете, не тако често.

То нам је једноставно јер нема ту неке дилеме. Решење може бити тачно или нетачно. У Српском језику и другим наставним предметима, такође.

Да ли је процењивање исто тако лако и када је у питању ликовна култура?

Није исто као у математици и граматици, али такође може бити доста прецизно. Треба имати на уму да је дечији ликовни рад такође документ, али комплекснији, јер садржи више компонената које се могу посебно уочавати и процењивати.

Не би било тако тешко када бисмо познавали основно средство комуникације између нас као посматрача и ликовног дела као дечијег ликовног стваралаштва. То је визуелни језик којег чине визуелни симболи.

У наставку текста сазнајте шта је потребно знати за успешно процењивање дечијег ликовног стваралаштва.

Пођимо од саме ликовне уметности. Ликовна уметност је специфична људска делатност, па и само процењивање дечијег ликовног стваралаштва изискује извесно познавање исте. О томе сам већ писала у прилогу, али ћу овде поновити неке од најважнијих сегмената.

Шта је ликовно дело?

Ликовно дело је медијум комуникације између уметника ствараоца и посматрача. У посредству су ликовни знаци који омогућавају различиту интерпретацију. За разлику од научног језика који има јасно значење и поруку, ликовни језик је отворен и допушта да се допуњује од стране посматрача. Поред визуелног језика, ликовно дело има и емоционално-доживљајни карактер. Испољава став према свету, доживљај и узбуђење. Због тога се у ликовној уметности не могу примењивати чврсти и стални критеријуми за процењивање и рангирање.

Процењивање вредности уметничког дела најтеже је филозофско-етичко питање. У ликовној култури ликовне радове треба сагледавати као пројекцију дечије ликовне свести као основу за даљи васпитни рад.

Како треба да посматрамо дечији ликовни рад?

Ликовно дело има три главна слоја:

Тема је предмет дечије уметничке представе а њен мањи део је мотив. Мотив на пример може бити мотив природе, мотив дуге, Сунца, љубави итд и он је видљив у ликовном изразу детета.

Форма је такође видљив слој ликовног рада. Ту можемо сагледати односе ликовних елемената док материјале на и са којима дете ради можемо и опипати. Међутим, треба имати на уму да материјал сам по себи нема уметничку вредност. Тек његовим обликовањем, идејом ствараоца материал добија виши духовни план, невидљив али се кроз односе може наслутити, осетити, разумети а то опет не зависи само од ликовног дела већ и од способности посматрача (учитеља) да дело доживи.

Поред тога важно је имати у виду неколико стваралачких фактора код деце. Дететов ликовни израз најпре зависи од његове интелектуалне способности. Присуство знатижеље, радозналости и изненађења такође у великој мери утиче на стваралачки израз детета.

Дете интензивно размишља маштом и емоцијама док црта и боји. Другим речима, оно у свој ликовни рад уноси своје мисли, машту и своја осећања.

Како ћемо то препознати?

Без бриге, није тешко као што се чини.

Према чувеном Карлаварису, постоје 4 главна аспекта са којих можемо посматрати дечије ликовне радове:

Узмимо за пример овај рад. Оно што је представљено у целини представља дечије мисли. Обично је то главна тема дечијег ликовног стваралаштва. На који начин је представљена тема рада … колико креативно и смислено? То је израз дечије маште или начин на који дете доживљава оно што је цртало и сликало. У том свом ликовном стваралаштву дете је користило неке од ликовних симбола (линије, боје) на основу чега ми као посматрачи можемо прочитати дечија осећања.

---

---

Дете запажа одређене ствари и појаве из своје околине, о њима стиче неку представу и док црта и боји, дете ту своју представу има у глави и настоји да је прикаже и технички изведе кроз одређене облике и објекте. На основу његовог избора и израза ми можемо да уочимо његов развојни ниво али и оне психолошке особености као што су темперамент, машта и карактер детета.

Особеност детета огледа се у начину повлачења линија које могу бити тврде или меке, танке или дебеле, отворене или затворене и сл. На пример за дете које слика Сунце, отворене прозоре на кући, дим из димњака, путиће који воде из куће, разгранате крошње и слично, можемо рећи да је приступачно и отворено, спремно на сарадњу. Дете које притом користи и веселе топле боје највероватније је и само весело и позитивног духа.

С друге стране, цртежи пејзажа са оградом око куће, затвореним бунаром, затвореним прозорима, куће без врата, таман колорит и хладне боје, указују нам да је дете затворено, некомуникативно можда чак и одбојно.

Било је примера у пракси где је на веселом и раздраганом дечијем цртежу кров једне куће био обојен црном бојом. Када је дете упитано зашто је кров црне боје, дете је објаснило да у тој кући живи чика који је деци из улице избушио лопту када је једном приликом одлетела у његово двориште.

Међутим, ово ни у ком случају не сме бити једини оријентир у процењивању дечје личности. Нужно је познавати и само дете.

Затворени кружни облици или групација истих на цртежу не морају увек да указују на интровертност детета. Мноштво таквих облика може нам указати и на то да се ради о детету које је склоно анализирању и рачлањивању.

У дечјем ликовном изразу, поред психолошких карактеристика и особености самог детета могуће је проценити и његов однос према другим људима и према свету уопште.

Овде се види оно што нам дете жели рећи о људима из своје околине а понекад и оно што жели да надомести што у тим односима недостаје. Тако на пример, дете може да представи лоше односе мајке и оца у породици или да прикаже породичну идилу која му у његовом стварном свету недостаје.

Важно је имати на уму да пре било какве процене морамо утврдити да ли се ради о приказу стварног стања или о дечијој пројекцији жељеног.

Оно што је детету драже, милије, што дете више воли, оно боји топлијим бојама. Дете на том узрасту још увек не зна за тајне великих уметника и законитости сликарства где се најудаљенији предмети у перспективи реалног сликарства сликају хладним бојама и супротно томе, најближи нашем оку сликају се топлим бојама. Дете ово правило не познаје, оно топлим бојама слика оно што воли, предмете, бића и обрнуто. Негативне људе, предмете које не воли, дете обично представља тамним и нијанстама црне боје. Притом, у том односу увек треба давати предност боји пре него облику.

Социјалне односе према другој деци и спремност на сарадњу можемо проценити на основу дечије потребе да у свом ликовном изразу прикаже одређене појмове као што су звук сирене, бубњева, трагове кретања, фијук ветра, као и појмове као што су љубав, туга, правда, љутња и слично.

Ево неких примера задатака за рад (ликовних проблема) који нам у томе могу помоћи: Моја породица, Мој најбољи друг, Моја учионица, Моји другари, Аутопортет, Моје двориште , Људи на улици …

Чини се да се у пракси процењивања дечијег ликовног стваралаштва највише полази са естетског аспекта анализе. Процењује се дечија креативност, оригиналност, начин обликовања у самој композицији ликовног рада као и начин решења ликовног проблема. То јесте важан аспект процене, али никако не сме бити једини.

Ликовни рад детета (10 година)

Са овог аспекта уочавамо креативност о којој толико говоримо. Дете је у тој мери креативно колико је његов ликовни рад оригиналан, флексибилан, уверљив, снажан, сугестиван, својствен само њему, леп …

Леп цртеж?

То је оно што, чини ми се једино и чујемо када неко оцењује дечији ликовни рад. Али …

Шта један ликовни рад чини лепим?

Обично је то схватање лепог, позитивног мотива (као да негативни мотиви не могу бити лепо представљени) или лепо изведени, ликовно технички уредно дотерани цртежи, што је потпуно погрешно.

У ликовној култури лепо је оно у духовном смислу, узвишено, изузетно, непоновљиво, оригинално и уверљиво, складно и хармонично.

Код деце природно постоји ослобођеност од сваке мисаоне ускости и ограничења, што није случај код одраслих (о чему ћу посебно писати, обећавам). Зато је важно да деци не представимо готов модел за ликовно решење проблема и тражити копију истог. То је најгора ствар коју учитељи могу да захтевају од својих ђака или родитељи од своје деце. На тај начин, не само да не подстичемо развој ликовног стваралаштва и дечију креативност, већ и ниподаштавамо постојећи, урођени природни таленат.

Естетским се не може проценити ликовни рад који је урађен на основу узора или сугестије других у виду репродукције и копија задате теме за рад.

У дечјем стваралаштву треба уочити поигравање предметима, ликовним елементима, идејама, појмовима као и способност планирања и грађења ликовног рада те истрајност да у томе успе и заврши свој рад. Добар ликовни педагог зна да у процесу дечјег стваралаштва учествује целукупна личност, сензитивност и емоционалност.

Нажалост, толико занемарена у данашњем школству, Ликовна култура је подручје где се путем дечијег ликовног израза може сагледати целокупни педагошки утицај који долази из школе.

Другим речима, дечији цртеж открива позитивне и негативне васпитне утицаје у школи.

Уколико су дечији ликовни радови креативни, оригинални, имају лични израз и склад, приказују односе према средини и слично, процењује се да је педагошки утицај добар, узоран и подстицајан.

С друге стране, уочимо ли заостајање дечијег ликовног израза за развојем својих вршњака, можемо претпоставити да рад у школи није подстицајан и довољно организован за свестрани развој детета, односно да је педагошки утицај слаб.

Такође, уколико уочимо да је дете склоно прецртавању, поправљању, копирању, имитирању, можемо наслутити да у школи изостаје подстицајни педагошки утицај на стваралаштво и самосталност деце.

---

Да закључимо!

Дакле, дечији ликовни рад је комлексан јер садржи више компоненти које се могу уочавати и анализирати. У раном детињству, пре ликовног васпитања, у ликовном изразу детета можемо процењивати ликовну свест, ликовно мишљење, емоцију, индивидуалне и социјалне компоненте. Касније, након извесног ликовног рада и васпитања, могуће је процењивати у којој мери је извршен утицај васпитног рада.

Сваки дечији ликовни рад је комплексан израз и треба га процењивати са свих аспеката да би се добила потпуна слика о развоју ликовних способности сваког детета понаособ.

У дечјем ликовном стваралаштву кључна је боја.

Изабрана боја је увек повезана са дечијим тренутним осећањима. Облик је у другом плану. Друга ствар јако битна у процењивању дечијег ликовног израза јесте сагледавање ликовног рада у целини.

Зашто је то важно?

Дете тог узраста своје мисли и осећања и сопствено виђење света у ликовном изразу представља као целину, не кроз детаље. Зато треба сагледавати целу композицију, не појединачне делове. Оног тренутка када уочимо да је дете почело да посвећује своју пажњу на детаље у свом ликовном раду, знаћемо да је прешло на нови виши ниво развоја ликовног стваралаштва.

Ликовно стваралаштво није могуће постићи увежбавањем руке или пуким посматрањем. Од кључне важности је култивисање целе личности детета и свестрани развој свих способности.

Дете се ликовно изражава, користи ликовне елементе, гради ликовни рад положајем и карактером линија, користи топле и хладне боје, сукобљава светло и тамно, компонује и на тај начин изражава своје доживљаје и идеје.

На нама је да тај језик познајемо, да примимо поруку дететових ликовних знакова и да ту поруку разумемо помоћу ликовног језика.

Најважније је ипак не престајати са ликовном културом и не одузимати деци право на развој креативности.

Зато, зашто чекати?

Прибор за цртање и сликање, добра подлога или бели папир и предложите деци да нацртају неку од наведених тема.

А онда процењујте!

Видећете колико је то креативно и забавно 🙂