Procena dečjeg likovnog stvaralaštva – vodič za roditelje i učitelje
Procena dečjeg likovnog stvaralaštva: šta zapravo gledamo u dečjem crtežu
Pre neki dan mi je jedna mama napisala poruku ispod lekcije za treći razred. Pitala je zašto je učiteljica njenom sinu dala trojku za crtež, iako dečak kod kuće satima crta i, kako kaže, „stvarno voli boje“. Nije mi ovo prvi put, ovakve poruke dobijam gotovo svake nedelje. Sve više shvatam koliko je procena dečjeg likovnog stvaralaštva osetljiva tema – i za nastavnike i za roditelje.
Kod kontrolnog zadatka iz matematike, rešenje je tačno ili nije. U likovnoj kulturi retko postoji tako jasna granica. Zato mnogi likovnu kulturu doživljavaju kao „lakši“ predmet, predmet za odmor od „ozbiljnijih“ časova. Ta zabluda detetu često radi više štete nego koristi.
Procena dečjeg likovnog stvaralaštva počinje od vizuelnog jezika
Dečji crtež nije tekst sa jasnom porukom. On je otvoren za tumačenje, baš kao i svako drugo likovno delo. Zato se u likovnoj kulturi ne mogu primenjivati kruti kriterijumi kao u gramatici ili matematici.
Svaki likovni rad ima tri sloja koje vredi razlikovati. Prvi je tema – ono što je dete nacrtalo: kuća, sunce, mama, zmaj. Drugi je forma – linija, boja, raspored oblika na papiru. Treći je ideja, ono nevidljivo što stoji iza izbora koje je dete napravilo.
Flomaster, vodene boje ili plastelin sami po sebi nemaju umetničku vrednost. Vrednost dobijaju tek kroz dečju ideju i način na koji je oblikovana. Ni najskuplji pribor to ne može da nadomesti. Više o osnovama vizuelnog jezika pisala sam u tekstu Umetnost i likovna kultura.
Procena dečjeg likovnog stvaralaštva kroz četiri ugla
Srpski likovni pedagog Karlavaris predložio je da dečji rad posmatramo iz četiri ugla: psihološkog, sociološkog, estetskog i pedagoškog. Ovaj okvir se, uz manje izmene, i danas koristi u nastavi likovne kulture, a razrađuju ga i noviji autori u stručnoj literaturi o likovnoj kreativnosti kod dece.
Psihološki aspekt
Način na koji dete povlači liniju – tvrdo ili meko, debelo ili tanko – govori nešto o njegovom temperamentu. Dete koje crta otvorene prozore i puteljke ka kući obično je pristupačno. Dete čiji pejzaži imaju ogradu, zatvoren bunar i hladne tonove, često je zatvorenije ili nesigurnije.
Ovo nikad ne sme biti jedini pokazatelj. Sećam se dečaka koji je nacrtao veseo, šareni crtež, ali je krov kuće obojio crno. Pitali su ga zašto. Odgovorio je da u toj kući živi komšija koji mu je pre nedelju dana probušio loptu. Crna boja nije značila ništa mračno. Značila je samo jednu konkretnu, dečju povredu.
Sociološki aspekt
Boja često otkriva odnos deteta prema ljudima oko sebe. Ono što dete voli, boji toplijim tonovima. Ono čega se plaši, ostaje u hladnijim, tamnijim nijansama. Deca ovog uzrasta još ne poznaju pravila perspektive – kod njih boja prati osećanje, ne fizičku udaljenost predmeta.
Zadaci poput „Moja porodica“, „Moj najbolji drug“ ili „Moje dvorište“ posebno dobro otkrivaju ovaj sloj. Pre procene, ipak, vredi proveriti da li crtež prikazuje stvarnost ili dečju želju. Dete ponekad crta idilu kakvu kod kuće nema, ne onu koju zaista ima.
Estetski aspekt
Ovde procenjujemo originalnost, maštu i način na koji je dete rešilo likovni problem. Ovo je aspekt sa kojim se najčešće greši, jer se „lepo“ u praksi svodi na uredno i tehnički doterano. U likovnoj kulturi lepo znači nešto sasvim drugo – originalno, uverljivo, sa pečatom samo tog deteta.
Rad nastao kopiranjem tuđeg predloška, recimo modela nacrtanog na tabli, teško se može estetski proceniti kao autentično dečje stvaralaštvo. Koliko god bio uredan. Vođeni likovni zadaci imaju svoju drugu vrednost — dete kroz njih uči tehniku i kompoziciju — ali mu treba dati prostora da unese svoju boju, svoj detalj, svoj ugao.
Pedagoški aspekt
Dečji crtež otkriva i kakav je vaspitni uticaj dete imalo u školi ili kod kuće. Originalni radovi sa ličnim pečatom obično znače podsticajno okruženje. Dete koje stalno precrtava, ispravlja i imitira tuđe radove, verovatno nema dovoljno prostora za samostalno istraživanje.
Procena dečjeg likovnog stvaralaštva u praksi
Nekoliko stvari koje roditelji i nastavnici mogu odmah da primene:
- Posmatrajte celu kompoziciju, ne pojedinačne detalje. Deca ovog uzrasta izražavaju misli kao celinu, ne kroz sitnice.
- Pitajte dete da ispriča o crtežu pre nego što date ocenu ili komentar. Priča je često važnija od tehnike.
- Ne tražite od deteta da nacrta identičnu kopiju gotovog rada, bez ijednog sopstvenog izbora.
- Pratite boju pre oblika. Ona najviše otkriva trenutno osećanje deteta.
- Ne izjednačavajte „uredno“ sa „kreativno“. Kod dece mlađe od 8-9 godina to dvoje se retko poklapa.
Kroz online platformu sada svake nedelje dobijam desetine fotografija dečjih radova – od crteža olovkom na kockastom papiru, do slika temperama zbog kojih je ceo sto u dnevnoj sobi bio prekriven novinama. Zanimljivo je koliko roditelji, kad im objasnim na šta da obrate pažnju, sami počnu da prepoznaju obrasce. Jedna mama mi je nedavno napisala da je tek posle nekoliko meseci primetila da njena ćerka dosledno bira tople boje za sve što crta o baki.
Umesto zaključka
Procena dečjeg likovnog stvaralaštva nikad neće biti egzaktna kao rešavanje jednačine. I ne treba da bude. Dete u svaki rad unosi trenutak – raspoloženje, sećanje, želju. Taj trenutak zaslužuje pažljivo oko, ne brzu ocenu.
Sledeći put kad vaše dete ili učenik završi crtež, probajte nešto drugačije. Umesto „je l’ lepo“, pitajte „šta se ovde dešava“. Odgovor će vas iznenaditi.
U KreativniUm-u ovakav način posmatranja uvodimo i kroz naše online kurseve slikanja, gde deca i roditelji zajedno prolaze kroz konkretne likovne altivnosti.
Dragana Jovanović, osnivač KreativniUm-a i edukator kreativnog učenja
